RODITELJI KUPE BEBI ORIGINAL STARKE. TO JE OK, IAKO BEBA NEMA POJMA O TOME. ČAK IH NI NE KORISTI. NE GAZI ONA JOŠ UVEK. PATIKE KOŠTAJU, MOŽDA, 5.000 DINARA. PATIKE ĆE TRAJATI MESEC, DVA.
Svoje prve starke, original, obula sam u trećem razredu Gimnazije, 17 godina. Bile su teget, i bile su nečije, pa su postale moje. Nisam ih dugo nosila, ne znam zbog čega.
Postala sam mama i prirodno želim svojoj bebi najbolje.
Ail šta je najbolje? Da li su original patikice za nju najbolje?!
Nisu.
Da li su ona kolica u visini brade sa xy dodataka za nju najbolje?!
Verujem da nisu.
Markirana garderobica? Igračke po vrtoglavim cenama?
Sumnjam.
Nisam sigurna da će se moja beba zbog svega nabrojanog osećati bolje i da će se više smejati.
Roditelji preteruju, razumem to. Lako se upadne u zamku.
Pamtim sneg i kako nas tata umotane u ćebe sankama vozi na kraj sela, kod babe i dede. Brat je sedeo nazad, ja mlađa napred.
Pamtim vruć hleb koji smo kupovali u oronuloj pekari, kada smo se vraćali sa stanice gde smo čekali mamu s posla.
Pamtim lutku Vidu, tako sam je zvala. Bila je obična lutka sa slepljenom kosom koju nisi mogao da četkaš.
Pamtim blato i kako ga mešam u malim posudicama.
Pamtim crtanje u velikoj svesci A4.
Pamtim miris babinih krpa i dedine priče iz rata.
Pamtim tatino pijanstvo i dan kad je prestao. Pamtim kako je i takav bio najbolji tata. Pamtim kako smo, on pripit i ja malena, zajedno nameštali krevet. Pamtim kako sam išla s njim na mobe.
Pamtim ulice. I igre na ulici.
Pamtim kupanje dedinog lovačkog psa Done sa babom. Dona je od šampona izgubila njuh.
Pamtim tatinu zabrinutost zbog mamine tromboze. Pamtim mamine suze i mamin smeh. Pamtim kako u samoposluzi sa 6 godina sečem hleb na pola i kupujem pavlaku i mleko. Hleb uzimam papirom. Pamtim dedinu kuću i dvorište. Pamtim kako nas leti osvežava vodom iz creva. Vrištimo i smejemo se i vičemo ” mene deda, meneee!!!”
Pamtim reku i posekotinu na levom stopalu. Pamtim jogurt i paštetu na hlebu i mamu koja ih iznad butine maze. Jedemo modrih usana, mokri. Prsti su nam smežurani.
Pamtim njihovu prvu svađu. Pamtim tatu koga boli čir. Pamtim njegove nervoze zbog toga. Pamtim majstora koji u vreme inflacije kaže ” otiš’o vam grejač!”. A grejač skup ko đavo, a para nigde.
Pamtim osećaje.
Ne sećam se šta sam imala na nogama. Ne sećam se u kakvim kolicama su me gurali. Ne znam dal su bila nova ili pozajmljena, ni boju im ne pamtim.
Ne sećam se kvaliteta odeće, niti da li je bila skupa.
Poneka slika… osećaj… poneka slika… osećaj, osećaj, osećaj… tek poneka slika, osećaj…
Ljubav. Kroz dodir i reč.”
Autor: Jovana Kešanski
