LEPO JE TO KAD IMAŠ SVE VREME OVOGA SVETA DA SE POSVETIŠ DECI. VIDIŠ SVAKU PROMENU, SVAKU SITNICU. KUVAŠ IM OMILJENA JELA, PA TI DRAGO KAD SVE POJEDU. PRIČAŠ SA NJIMA O SVEMU, POČEV OD SVAKODNEVNIH STVARI DO PRVOG KRSTAŠKOG RATA. VODIŠ IH U ŠETNJE, NA TRENINGE, NA SLADOLEDE, U BIOSKOPE, MUZEJE. SKAČEŠ NA SVAKO: “MAMA!” I OSEĆAŠ SE SVRSISHODNO
Odrećićeš se ovog ili onog za šta ti treba para, al nećeš otkidati od vremena sa decom. Lepo je to.
Al ima i druga strana medalje. Ja sam od onih koji “otkidaju”. Od onih majki koje imaju posao, trče da zarade još koju kintu pride, rade na obrazovanju, uče, tu i tamo uspeju da popiju kafu s drugaricama. Nije da nemam misao o tome kako bi bolje bilo da sve to ne moram. Po čitav dan da sam samo njihova. Da me nikada od umora ne boli glava, da ne moraju često da me čekaju da pomognem oko domaćeg, da ne moram da jurcam od jutra do mraka, trudeći se da uvek imaju nove patike, dobru ishranu, omiljenu igračku. Ja sam od onih majki koje rade. Do granica izdržljivosti. Moja me se deca ponekad užele, ja njih svakodnevno. Ali kad mama obeća, mama i ispuni. U maminu reč veruju. Znaju da život nije bajka i da mama nije princeza. I ne brinu. Čujem ih ponekad da međusobno šapuću:” Mama je rekla da će to i to biti, i biće, 100%.”
Možda nisam tako dobra mati kao žene koje imaju mogućnost da sve vreme sveta provode sa svojom decom. Ja nemam, ja moram da radim. Za njih i radi njih. Da ne osete vreme u kome je svako treće dete gladno. Da vidim sjaj u njihovim očima kad im kupim jaču konfiguraciju koja podržava omiljene igrice, jer to je njima bitno. Iako razumeju kad im se kaže da nema, svako to”nema” napravi dubok rez na mom srcu. Ne može da nema dok je mama živa!
A URADIMO SVE DOMAĆE ZADATKE. I PRIČAMO O SVEMU, POČEVŠI OD SVAKODNEVNIH STVARI DO PRVOG KRSTAŠKOG RATA. ZNAM KOJE SU IM SIMPATIJE I NAJBOLJI DRUGOVI. GLEDAMO OMILJENE FILMOVE I SKUPLJAMO FIGURICE IZ STAR WORS-A. SVAKE VEČERI DOBIJEM RAPORT ŠTA SE TOG DANA DESILO. ZNAM S KIM SE DRUŽE, ŠTA IH PLAŠI, ČEMU SE RADUJU.
Iako “otkidam” vreme. Iako me to muči. S druge strane, ono što im nikada nisam rekla vidim da dobro znaju: i žene su ljudi.
Da bi živeo normalno moraš nenormalno da radiš. Ovde, gde mi živimo, u uslovima koji su nam dati, sa sudbinama koje nosimo, bitan je kvalitet, ne kvantitet. Zato možda nemamo vremena za svađe, pridike, nedajbože batine! Radujemo se jedni drugima, grlimo se i dogovaramo. A moji dečaci znaju kako se pravi doručak, nameštaju kreveti, gasi grejanje, podgreva ručak. Gde im stoje čarape i u koje vreme se ide u krevet.
Znaju i to da mnogo toga moraju sami jer to je priprema za život. Znaju i da su najbolji na svetu. Jer, mama je tako rekla.
Autor:Jelena Milenković Mladenović
