Kako su odnosi roditelja i dece veoma bitni za obostrani razvoj kako naših “Malih ljudi ” tako i nas “odraslih “, jedan tata dva sina Viktora i Luke , pokušaće da vam približi neke važne teme kroz zanimljive situacije njihovog svakodnevnog druženja.
Na ovom blogu vodiće vas kroz avanture odrastanja i sazrevanja u kojima je kako NAM je u poverenju rekao dosta naučio od svojih sinova.
Tata Dejan i dogodovština iz bioskopa…
Odlazak u bioskop planiramo par dana, subota popodne, potpuno raspoloženi krenemo Luka i ja u Arenu u Bazaru. Ovo „potpuno raspoloženi“ je izgubilo status posle 10 minuta traženja parkinga, ali krenuli smo na vreme i rizik kašnjenja na projekciju je bio minimalan. Ulazimo u hol i stajemo u red za karte u 16:21, film je na repertoaru od 16:30. Par ljudi ispred nas, ja potpuno smiren. Luka pod impresijom bioskopa, gleda plakate, pogled mu luta između nekoliko velikih televizora koji emituju trejlere. Obojica gledamo delove nastavka „Star Wars“-a. Razmišljam o tome koliko volim taj serijal i pratim ga od kako znam za sebe. Shvatam da se red jako sporo pomera, ali sam i dalje prilično opušten jer se nalazim u bioskopu, bukvalno na par koraka od sale. Ispred nas je monitor koji pokazuje broj slobodnih mesta za pojedine projekcije, između ostalog pokazuje i tačno vreme. Tako da sve što napišem u formatu vremena, neće biti napamet.
- 16:29 – jedan tata sa sinom starijim od Luke je ispred nas i baš kada oni dolaze na red devojka sa šaltera odlazi od kase jer joj je zvonio mobilni telefon.
- 16:31 – ja iznerviran glasno tražim nekog odgovornog i skrećem pažnju da je devojka minut pre početka projekcije otišla sa radnog mesta.
- 16:33 – koleginica je uz glasno kritikovanje vraća za pult.
- 16:34 – mi smo na redu.
Dva minuta kasnije sa kartama, kokicama i vodom prilazimo ulazu u salu i shvatamo da je velika gužva i da vrata sale još uvek nisu otvorena. Luka uživa, gleda plakate, meni odavno dijagnostikovana hipertenzija demonstrira nuspojave (na karti je odštampano vreme 16:32 ali nije bilo tako).
16:41 – deca koja su u redu ispred vrata počinju da se komešaju.
16:43 – deca iz prvih redova, uzrasta od 7 do 11 godina (potpuno slobodna procena) počinju glasno da negoduju i skandiraju: be-zo-bra-zluk. Da, dobro ste pročitali: BEZOBRAZLUK. Ja šokiran tražim pogledom nekog starijeg ko ih je možda malo potpalio… Nema nikog starijeg. Uopšte se ne trudim da sakrijem osmeh. Shvatam da koriste rečnik koji je njima blizak, sa kojim se susreću. Nije bilo: ua. Nije bilo: vratite nam pare. Nije bilo: bioskope pederu.
Neka kulturna, divna deca, rekla su šta imaju, spontano, iskreno, ispred vrata bioskopa. Neko ih je slagao, prevario, oni su se osetili loše i onda su reagovali. Nije to bilo preglasno, ali dovoljno da se pojavi neko iz bioskopa i da ih zamoli da to ne rade. Posle par minuta su se vrata otvorila, posetioci prethodne projekcije su napuštali salu. Ubrzo smo i mi ušli.
Meni su klinci ulepšali dan, nedelju, mesec. Sve u vezi sa njihovom reakcijom je meni prijalo. Hvala vam.
A film? „Vajana“ je sjajan crtani film iz kuhinje Volta Diznija. Odlična sinhronizacija, dobra podela uloga. Potpuna preporuka za gledanje. O lokaciji za gledanje – razmislite.
Izvor:Patak blog
