Nisam neka kuvarica. Priznajem. Uhvatim sebe često kako listam kulinarske sajtove, u potrazi za inspiracijom, gledam sve te fotografije ili 24 Kitchen i pomislim “pa mogla bih to i ja”. Ali avaj. Baš u tom trenutku shvatim da moram da sredim veš ili obrišem prašinu ili okrečim stan… Što dalje od šporeta.
Imam lepu kuhinju, gomilu kuhinjskih uređaja, aparata, dve pijace, gomilu supermarketa, profi foto opremu, a jedino što mogu da ponudim su loše kadrirane instagram fotografije nespretno aranžirane hrane.
Osim kada deca kuvaju, oni su majstori!
Nego, ne kažem ja da ne znam da kuvam. Daleko od toga. Pratiš uputstva, vremenom naučiš kako/šta i sa čime ide, malo dozvoliš sebi slobodu i voilà – eto ručka.
Slično kao i kad smo u parkiću zavijali sarme od peska u kestenovom lišću i pravili čorbice od trave i onih belih bobica sa žbuna koje sočno puknu kad ih baciš na asfalt i zgraziš patikom.
Kako sam se hranila – hranila sam se. Došao je momak, pa onda muž… Kad je bilo prilike, jeli smo napolju i po restoranima, kad nije, tražili smo i vadili metalne novčiće ispod jastuka dvoseda, čeprkali po džepovima zimskih jakni i kuvali salatu od krompira.
A onda su došla deca. Prvih šest meseci – milina. Ja jedem, proizvodim i hranim. Kao neka mala fabrika. Ne moram da brinem kada i kako, bitno je samo da unosim neku hranu i tekućinu u sebe. Zdravu, razume se. Zdravooo zdravo, vreme je da se upoznamo.
Radovala sam se tom šestom mesecu. Mogu reći zato što sam želela da vidim mog malog dečaka kako prvi put ručka pravu hranu, a mogu i reći zato što je to značilo da i neko drugi, sem mene, može da ga nahrani.
Prvo povrće koje preporučuju – keleraba! Šta je keleraba? To je sigurno nešto u rangu paškanata, celera i tako tih čudnih koren-povrćki koje baba koristi za kuvanje supi. Ništa primamljivo.
Ali, šta je-tu je, mladunčetu najbolje. Idemo u nabavku kelerabe.
Kažu “keleraba je toliko zdrava i toliko malo kalorija ima da ih više potrošiš žvačući je”. Naravno, malo je stručnije to bilo sročeno. Nego, hajde da je probamo. Prvo ja, pa mladunče.
Ispostavilo se da ta keleraba zapravo i nije takav bauk. Ukus sličan onom korenu kupusa kog zovu “kočan” u mom kraju.
Probasmo kelerabu, preživesmo, idemo dalje. Šargarepu znam. Krompir takođe. Kažu može i pirinčano mleko. Kako se sad pa to radi? Okej, skuvam pirinač. Kako? Koliko? U kojoj šerpici? A koliko dugo da ga kuvam? Koliko vode da sipam? Da li da ga procedim? Je l’ kroz cediljku za čaj? Ili kroz pelenu? A koji pirinač? Kočanski, dugo zrno, beli ili pak integralni. Ali ima na rafu i neki basmati, pa neki za rižoto…
Jedva se odlučih, dobro se nisam kući vratila sa 20 kila pirinča, od svake vrste po jedna kesa. Nisam ni znala da nam je lokalni market tako dobro snabdeven.
Pola pirinčanog mleka na tepihu, pola na portikli, a dve kapi u mladunčevim ustima. A ja skuvala pola kile. Reko’ ko zna, možda ogladni.
Sledeće, piše kinoa. Šta je kinoa? Ahaaa, prastara pseudo žitarica kojom su se hranile Inke? Interesantno. Kupim, skuvam, bljutavo, gorko ali zdravoooo. Jedemo, mešamo, posle par meseci smo uspeli da ga dovoljno dobro zamaskiramo da ga u jelu i ne osetimo.
Amarant. Hihi, ovo mora da je super. Kao Tamara(nt)! Proso sam umalo prosula kad sam ga probala, ali sam shvatila da se kanda treba začiniti pre jela. Kus-kus sam nazvala guz-guz i odmah mi je bio zanimljiviji.
Nakon mladunčeve navršene prve godine, bila sam pravi maher. Razmahivala sam se fensi imenima namirnica kao da sam iz artičoke, a ne iz kupusa rođena. Pa onda malo iskrivim obrvu ako kod sagovornika primetim da ne zna šta je batat. Pa ja to znam već… tri meseca.
Tokom dana, uspavam bebirona, a onda trk za kompjuter da čitam koliko beše gvožđa ima u blitvi, a koliko u naru, da li se kuva beli i crveni krompir.
I tako ja postadoh opterećena keva. Jedna od onih kojoj je “samo bitno da dete jede”. Keks i mleko? Ma šta ti pada na pamet. Isključivo kinoa iz organskog uzgoja sa pirinčanim mlekom i rogačem, pomešana sa jabukom i dve kašičice javorovog sirupa.
Povrće stiže jednom nedeljno, direkt sa organskih farmi. Glavica karfiola – čitavo bogatstvo. Dok ga oljuštim, od kilograma ostane 200 grama. Ali to je zdravo. Detetu kuvam ono belo, a ja ću lišće i korenje. Pa šta, skupo smo ga platili, da se ne baci.
Onda je došlo i drugo dete. Skuvam malo više, oni pojedu malo manje… Uveče pakujemo suđe u mašinu, kaže muž “E, ostalo je njihovog ručka, hoćeš da pojedeš?” Neka, dragi, samo ti jedi. Tebi treba.” “Ma, evo, nisam ni ja nešto gladan, a vidim ima hleb, jesi li za sendvič možda?” “Može, a sad ću i smoki da otvorim.”
I tako deca, jedu, šta će, sve zdravo, a ja sočivo s’ oči ne mogu više da gledam, pa trk inkognito žvaćem onaj smoki u kuhinji, ali tiho, da se ne čuje da krcka. Posle malo isperem usta, da ne mirišem baš na greh.
Prošlo je pet godina od tada. Kako su mi deca? Odlično, hvala na pitanju. Jedu i kinoe i blitve i spanaće i batate… Nekad se istripuju da je crveno povrće ljuto pa ga bojkotuju mesec dana, ali posle se resetuju pa ponovo jedu.
Zdrava su? Jesu, da kucnem u drvo. Trče, jurcaju, padaju, sapliću se, štrokaju… Ponekad slinave, kašlju, ali brzo prođe. Kažu, sve je to normalno.
Šta su večerali? Ma našli neku plazmu od pre par dana u kesi ispod stola, a i pojeli svu šećernu dekoraciju sa torte na dečjem rođendanu malopre.
Pa šta, ne moraju valjda svako veče da jedu?!
Autor: Tamara Zidar
Tekst preuzet sa: www.najboljamamanasvetu.com
