Ponekad mi bude dosta svega… i svoje djece i svoga muža… i toga što sam djecu rodila prije tridesete…
Bude mi dosta kuvanja, spremanja i sjeckanja, i toga da i dalje ne znam šta ćemo za večeru…
Ponekad mi bude dosta slaganja, pranja i peglanja, iako ja odavno ni ne peglam…
Bude mi dosta razvrstavanja i sortiranja – koje je čije i ko šta nosi i šta je za jesen, a šta je za ljeto...
Ponekad, ili malo češće, bude mi dosta kuhinje i usisivača i onih prokletih pločica, što se isprljaju za jedan dan.
Bude mi dosta šerpi i tiganja i one lajsne iza koje uvijek zapadaju mrve…
Ponekad, ne tako rijetko, bude mi dosta trke i jurnjave i gledanja na sat da li ću stići na vrijeme u vrtić... Bude mi dosta oblačenja na brzinu i doručaka usput i taxija usput zaustavljenog jer kasnim, ja ponekad kasnim…
I te gužve u Beogradu, gužve u pet, u petak, u ponedjeljak, u zimu, u ljeto, preko Brankovog, preko Gazele, preko svakog dana… Bude mi dosta i Beograda i ljudi i poželim da odem u selo…
PONEKAD SE ZASITIM SVOG PERFEKCIONIZMA I TE BOLESNE SAMOKRITIČNOSTI… MOŽDA SAM VEĆ REKLA DA MI JE DOSTA TOGA?
Bude mi dosta toga da mislim da čokolino nije dobar doručak i da svi treba da se hranimo zdravije…
I mojih pokušaja da krenem na vježbanje i obećanja sebi da ću otići na masažu, kad primim platu…
Ponekad, a nekad i često, bude mi dosta kupovine i prodavnice i vukljanja tih kesa uz djecu i psa… I vrtića i djece i parkića…
I fizioloških rastvora i aspiratora i bronhitisa i upale uha…
Bude mi dosta i cike i vriske i „To je moja igračka! Idite u sobu pa se tamo svađajte“ dana…
Ponekad mrzim što ne mogu da pogledam nijedan film bez da ne zaspim i što svuda gdje se pominju djeca ja mogu da plačem…
I toga što ne mogu da ih ostavim na duže od tri dana i te moje posesivosti da mama mora sve…
BUDE MI DOSTA I TIH MAMA KOJE SVE STIŽU, JER KAKO JA NE STIŽEM, MADA ZNAM DA I ONE NE STIŽU…
I mrzim što svi moramo da se lažemo kako je svima sjajno i da nije ok reći da ti je nekad dosta… A nekad ti je stvarno dosta…
Ponekad mi je dosta svih tih dama, domaćica i kurvi što samo njima nisu naporni ni brak ni djeca… Ni instagram profili koje vode…
I poželim, o tako nekad poželim da pobjegnem u noć, iako znam da bih se vratila poslije petog koraka… I ljubila bih ih sve i nedostajali bi mi svi, kao što mi nedostaju i dok sam na poslu…
Ponekad mi bude teško, i dođe mi da pobjegnem, ali vjerujem da je normalno tako….
Jer, znate u čemu je mudrost? Dani roditeljstva su često kao sklekovi – ako vam baš nikada nije teško, ne radite ih dobro…
Iskreno,
Jasmina, Mama online
