Prije nekog vremena pročitala sam tekst, napisala ga je djevojka koja ne želi da ima djecu, jer su joj između ostalog “naporna, često dosadna, ne zna da se igra sa njima i nema želju da nauči da se igra. Nervira je njihovo urlanje u restoranu”.
Dodala je spisku razloga i to da ne želi da odlaže putovanja zbog bolesti djece, kao i da su “pakleno skupa”, a ona voli da troši novac samo na sebe.
Pročitam ja to još nekoliko puta. Rekoh možda od umora ne vidim slova najjasnije. Ali ona su tu, poslagana su baš kako sam ih pročitala i prvi put.
Osjetim kako mi se nešto razbudilo u grudima i počelo da me ujeda, kao da je neko vrijeđao moje dijete. A, nije.
Šta se to događa, pomislim? Pa, ti si Jovana uvek uvažavala slobodu izbora, poštovala svačiju odluku dokle god ne remeti tebe i tvoj život.
Ali, ovo pročitano me je žvakalo i grizlo po utrobi i nisam mogla da mu se oduprem, jer su meni njeni razlozi da ne rodi bili nepojmljivi vjerovatno kao i njoj moji da rodim. S tim što mnogo prirodnije zvuči kad kažeš da želiš da rodiš život, da nekome daš život i ljubav, nego kad kažeš da ne želiš da odlažeš putovanja zbog bolesti djeteta. Koliko god da je iskreno, zvuči prilično sebično, jer ja bih put odložila i zbog bolesnog psa, ako sam mu ja jedini solonac i spas u toj situaciji. Ali, to sam ja. Ona je ona. I shvatanjem ovoga se malo smirim.
Ali, onda sam u komentarima ispod teksta pročitala: “E, muka mi je od ovih mama što se ponašaju kao da su rodile Boga!”, i tad sam prsnula ko staklo.
Jer, ja jesam rodila Boga, i moj Bog ima ime – Srna.
Moj Bog ima krupne, tamne oči, prave srneće i voli da namiguje njima. Češće sa oba, nego sa jednim. Kosa mu je umršena i tanka, stopala mala i ponekad smrduckava.
Moj Bog majstoru što lijepi pločice na terasi, ponosno kaže: “Bija sam na Dunavu i nosija sam gaćice”. Jer Bog je još u pelenama, i ovo sa gaćicama je važan pomak za nju u postajanju “velikom djevojčicom”.
Da, rodila sam Boga i zaista mislim da je to, uz njen odgoj, nešto najveće što sam uradila u životu. To ne znači da je drugo sitno i bezvrijedno, već da je ona neuporediva sa bilo čim drugim. Praviti od malog bića čovjeka, važnije je i odgovornije i teže i izazovnije i iscrpnije i sadržajnije i sveobuhvatnije od bilo čega drugog.
Da, rodila sam Boga i više od svega volim da trošim novac na nju. Zapravo ovo je ružan termin “trošiti novac na dijete”, jer ja to ne gledam kao na trošak, to mi je nekako logično stanje stvari. Pa na koga bih, ako ne na nju, za nju?
Svaki odlazak u Tržni centar sa namjerom “E, sad stvarno moram sebi da kupim sandale”, završi se sa tri haljinice na mačiće i bubamarice, rajfićima za kosu, plišanom životinjom i slikovnicom u rukama.
I BUDEM SREĆNA, MNOGO SREĆNIJA NEGO ONDA KADA SAM SAV ZARAĐENI NOVAC TROŠILA NA SEBE.
Ona kad obuče novu haljinicu i obrne se oko svoje ose, meni je to kao da sam ja obukla novu haljinu. Rajf u njenoj kosici, je rajf u mojoj kosi, nove sandalice na njenim nemirnim nogicama su kao nove sandale na mojim, iako sam do juče išla u raspalim prošlogodišnjim.
Sve što veseli mog Boga, mene veseli sto puta više.
Sve što boli mog Boga, meni boli sto puta više.
Kao vožnja vrtoglavim vozom u lunaparku. Gore pa dole, pa opet gore. Kao rad srca, zdravog, ispunjenog, nabubrelog od ljubavi i života.
I da, umije moj Bog da bude i težak, i naporan, i dosadan, toliko da stanem pred nju i njenog tatu, raširim prste jedne ruke i pokazujući ih, kažem: “Dajte mi samo deset minuta”. A onda odem na tih deset minuta i fali mi moj Bog. Ko da nisam cijela, već falična, šuplja, nedovoljna samoj sebi.
Da, rodila sam sebi Boga i zaista ne volim kada se pojedine žene koje ne žele da rađaju iščuđavaju nad tim i često s podsmijehom izgovaraju “rodila, moš misliti”.
Svako sebi bira u šta će vjerovati, zar ne?
Autorka: Jovana Kešanski
