Obećala sam sebi – još večeras ću napisati tekst, leći ću prije ponoći, a sve poslove ću ostaviti za sutra. Ipak je bitniji san, nego peglenje u kasnim satima, brisanje kuhinje, spremanje ormara, sortiranje stvari, pranje kose…
Sjećate li se zlatnog pravila koje svima u trudnoći govore:“Sada se naspavaj, poslije nema spavanja”. Eh, da se spavanje može kupiti, a san ostaviti u nekom kutku, pa kada ti zatreba samo ga malo uzmeš, onako kao gutljaj kafe. Eh, da može, ali ne može…
Često sada dok imam dijete i kada Marko zaspi prebiram po glavi, od toliko stvari u mom lijepom djevojačkom životu najviše mi od svega fali san. Pa se često sjetim tih vikenda kada ne radim, spavanja, kafice koju sam pila nekad i u podne, sjetim se tog buđenja i protezanja u krevetu, a ne skakanja kao sada, kao da me je struja udarila kada čujem bilo kakav šum.
Sjetim se često tog sna, a opet i kada imam priliku da spavam ne uradim to.
Uvijek je preče ribanje, sređivanje stana, peglanje, kuvanje i kada se Marko probudi, opet sebi kažem: “Nema veze, spavaćeš u drugom terminu poslijepodne, kad opet zaspi”. I kada dođe tih pet sati poslijepodne, baš onda mi se završi veš mašina, pa hitno moram da prostrem veš… Pa razmišljam – bilo bi dobro dok Marko spava da operem i stazu u hodniku, a onaj veš što mi stoji u garderoberu, mogla bih da sortiram na kratak, dug rukav, sportske, radne i paradne stvari.
Odlažem svoje obećanje dato samoj sebi – nema veze, večeras kada Marko ranije zaspi leći ću i ja.
Lijepo mi mama govori:”Poslovi mogu da sačekaju, naspavaj se i bićeš kao nova”. Ma, nova sam ja, mama, od dana kada se rodio i taj san je postao drugačiji, dovoljno ga je samo malo, nekada i pet minuta pa sam kao “nova”…
Često se sjetim izraza koji mi je rekla moja komšinica, a njoj njena ćerka:“Najljepši dio dana je noć kada znam da čvrsto spava”. Tada bismo sve radili, sve u kući, oko kuće, posvetila bih vrijeme sebi, pročitala neku knjigu, a mogla bih i lijepo da isfeniram kosu, da napišem još po koji tekst. Kada padne noć nekako se i apetit otvori, pa bih uz neko vince sa suprugom napravila lijepu večeru, popila kafu bez obzira što će ponoć. Sve bih tada, ali šta ću sa snom, znam da će mi faliti za par sati kada se Marko probudi.
ZAŠTO SE NIKO NIJE SjETIO DA NAM PRODAJE SNOVE, MI MAME BISMO BILI NAJBOLJI KUPCI, NE BISMO PITALE ZA CijENU.
Evo uskoro će ponoć, samo da završim tekst i odmah idem da spavam, ali ako i ne legnem večeras prije ponoći, nema veze, sutra ću. Sigurno ću spavati popodne kad Marko zaspi ili ću to ostaviti za neki drugi dan, godinu, možda kada krene u školu, naspavaću se, obećavam sebi, pa sad kad god to bilo, bitno je da Marko spava!
Autor: Dragana Starčević Ivanić
