Ova mama je podelila svoj utisak o današnjem osamostaljivanu male dece. Da li je u pravu?
Neko od prijatelja na društvenim mrežama like-ovao je status jedne od brojnih life coach persona. Priznajem da nedovoljno poznajem njihove misije, uz poštovanje toga čime se bave, ja se nisam preterano bavila proučavanjem i otkrivanjem suštine istog.
Na temelju osnovnog stepena informisanosti imam predstavu da su to ljudi koji su kod sebe, ili su drugi kod njih, prepoznali dar, pa i na osnovu stečenog formalnog ili neformalnog obrazovanja opet na tom koloseku, uspevaju da malo bolje nego drugi sagledaju život, odgovore na večite i svakodnevne nedoumice, pravilnije se postave pred izazovima, i sve to nesebično dele sa nama putem svojih predavanja, blogova, knjiga, i prevashodno svakodnevnim objavljivanjem neke sopstvene mudre misli primenjive u životu svih nas.
Međutim, kao i u svakom drugom poslu koji neko radi zbog ljubavi, drugi opet zbog zarade, i ovdje se javljaju oni manje ili više uspešni, oni koji bolje gađaju suštinu i oni koji su u pokušaju.
Ipak, bez obzira na opširan uvod u kojem dominiraju life coach persone, nisu oni tema ove priče, mada su mi dali povod za nju.
Dakle, pročitala sam post jednog od njih o značaju osamostaljivanja dece. Roditelj je odlučio da baš u tom trenutku posveti sebi i svom radu određeno vreme (trenutak inspiracije), a njegovo/njeno dete koje još uvek ide u obdanište, treba to da ispoštuje i da se u tišini spremi za odlazak.
Ništa neprirodno, sve u duhu osamostaljivanja dece što je verovatno za pozdraviti. Međutim, tu se ja zapitam šta sa mnom nije u redu. Da li želim nesamostalnu decu? Ne! Da li želim da izigravam majku koja nepotrebno trči za njima i briše im nos? Ne! Pa zašto ih onda ne pustim da budu više nezavisni?
Ne znam, valjda zato što smatram da su još uvek mali. Znam da je za majku svako dete malo bez obzira na godine i da je upravo takvo shvatanje prva i glavna kočnica na putu osamostaljivanja dece, ali ako sam ja subjektivna, pa godine rođenja nisu. Šest i tri godine. Starije samostalno može gotovo sve, mlađe bez pomoći ume obaviti osnovnu higijenu, oprati ručice, zubiće, presvući se,…
Ali, u većini stvari, ja nekako volim da učestvujem u tome što rade. Neću ih obući, ali ću zakopčati dugme ili popraviti zarozanu čarapicu. Neću ih hraniti, ali ću osim pripreme dodati sve što treba da bi im obrok bio baš kakav žele. Neću ih umiti, ali ću napraviti frizurice.
Volim da ih probudim tako što ću glumiti ulogu u njima omiljenoj igri za buđenje, iako sam već ušla u »alarm zonu« za odlazak na posao. Ne mogu da propustim da ih onako tople i snene ne privijem jako uz sebe i obaspem poljupcima. Smatram prirodnim da im pripremim sve što je potrebno za višesatno odsustvo od kuće.
Ne volim ja svoju decu više nego roditelji sa drugačijim stavom. Ne bih se nikad usudila ni pomisliti da ti roditelji svojoj deci posvećuju manje pažnje. Nije to u pitanju. Samo se jednostavno pitam da li i koliko grešim. Hoće li mi možda baš moja deca u budućnosti zameriti što ih nisam osamostaljivala od malih nogu ili će, baš kao ja, nositi neku toplinu zbog sećanja na dane kada je sve bilo na gotovo.
Vreme će pokazati. Niti je iskustvo prenosivo, niti su svi roditelji, a ni sva deca ista.
Možda grešim, ali nešto mi ne dozvoljava da odustanem od ovakvog načina, jer samo za njega znam.
Nijedna krajnost nije dobra. Plašim se da trudeći se da od dece ne napravimo osobe nenavikle da bilo šta čine samostalno, ne dođemo do krajnosti da od dece u najranijem uzrastu očekujemo da budu odrasli.
Dok postojim biću tu za svoju decu, ali oni neće uvek trebati i tražiti moju pomoć. Zato im je ne uskraćujem sada kada je očekuju.
Izvor: Roditelji.mi
