Pitali smo se već neko vreme kada je trenutak da Luku prvi put vodimo u bioskop.
Više puta nam se dešavalo da uveče, kada smo svi na granici svojih fizičkih ali i mentalnih kapaciteta, pustimo neki dugometražni crtani i Luka se tada smiri a Ani i meni ostane više snage za borbe sa Viktorom.
Posledica te strategija je bila Lukino upoznavanje sa crtanim filmovima kao što su: „Asteriks i Obeliks“ – koji god nađemo na Youtube, “Cars“, „Knjiga o džungli“ i ekipom oko „Ledenog doba“.
Ovaj poslednji crtani Luka je krstio jednostavno: „Veverica“, jer svaki film počinje sa onom isfrustriranom, tragikomičnom vevericom i njenom borbom sa žirom.
Svoju dilemu sam podelio sa prijateljima i jedna mama (takođe se „bori“ sa dva dečaka, samo malo starijih) me je taman podsetila da je u bioskopima aktuelan poslednji nastavak Ledenog doba – Veliki udar.
U subotu popodne smo Ana i ja definitivno presudili: Luka i ja idemo u boskop u nedelju.
Proverili smo termine i odlučili se za 15h. Bila je jedna projekcija i ranije, ali sam se bojao da će mi sin zaspati. Odabrali smo 2D projekciju (3D sa naočarima bi nam bilo previše za prvi put) i prilikom rezervacija karata videli da je u pitanju mala sala.
Prvo sam bio razočaran, želeo sam da bioskop ostavi jak, impresivan utisak na Luku, a onda sam shvatio da njemu pojam „mala sala“ nije baš bitan i da će to njemu biti najveća bioskopska sala u kojoj je bio u životu.
Tačnije, krajem prošle godine Luka je sa mamom bio u velikoj Sali Pozorišta mladih po novogodišnji paketić. Ta avantura se nije baš slavno završila, čim su pogasili svetla da bi počela predstava, mali čovek je nedvosmisleno pokazao želju da napusti objekat. U tom trenutku ni Ana se nije posebno trudila da promeni njegovu odluku.
Ovog puta sam bio spreman na isti scenario. Lukavo smo odabrali mesta najbliže prolazu u slučaju da se ponovi prethodno iskustvo, ili ako nam se bude piškilo ili šta već…
Ja sam se trudio da mu objasnim da ćemo nas dvojica ići u bioskop da gledamo „Vevericu“, da je to kao veliki televizor samo mnogo lepše, da će mu se svideti…
Ja sam imao tremu. Ne zbog toga da li će mi sin izdržati celu projekciju ili će se možda uplašiti? Imao sam tremu, jer sam želeo da na njega bioskop ostavi utisak onakav kakav i dan danas ima na mene. Odlazak u bioskop je oduvek bio ritual, moćna stvar i sve u vezi sa bioskopom sam zavoleo jako davno. Kao klinac „ložio“ sam se na plakate filmova koji su bili u toku i još više na one koji su tek trebali da dođu.
Minimalan izvor informacija o nadolazećim projekcijama ostavljao je prostora da plakat razbudi najluđu maštu. Posebno sam voleo onaj deo pre projekcije filmova, gde su se puštali trejleri onoga što tek dolazi u bioskope. Sreća beskonačna.
U mraku bioskopske sale upoznao sam Luk Skajvokera, Han Sola, Dart Vedera, I-tija, Indijanu Džonsa, Supermena, silne nindže, Karate Kid-a, BMX bandite, prvih nekoliko delova „Policijske Akademije“… Ljubav se održala do današnjih dana.
Pred polazak Ana nam je poželela sreću. Meni je cela avantura bila toliko bitna da sam se zahvalio Ani na tome, što ću eto ja biti taj koji prvi put vodi Luku u bioskop.
Prema savetu stigli smo ispred Arene oko pola sata pre početka filma. Uzeli karte, kupili vodu. Luka je razgledao plakate i nije skrivao oduševljenje. Kada smo ušli u salu shvatio sam da je Luka verovatno najmlađi gledalac. U konkurenciji je još bila jedna mala devojčica koja je došla sa sve medom pod ruku sa većom grupom dece.
Tada sam bio ubeđen da smo malo požurili sa celom pričom, mada je Luka baš bio oduševljen. Imao je posebnu stolicu za sebe. Ugasila su se svetla. Prva reakcija: „U, vidi mrak“.
Obavezne reklame, jedan kratak trejler, uvodni deo sa našim glumcima koji su pozajmili glasove u Ledenom dobu… I onda grandiozna špica: „20th Century Fox“. Lukine oči širom otvorene. „Vidi tata Veverica!“ bio je drugi glasni komentar.
Film je krenuo, a ja sam gledao u sina. Oduševljenje. Poznatili likovi: veverica, slonovi, tigrovi… Prepoznavao sam glasove naših glumaca: Nikola Đuričko, Isidora Minić, Srđan Miletić… Posle petnaestak minuta devojčica koja je sa Lukom bila u konkurenciji najmlađeg gledalaca/gledateljke je odustala i uz pratnju napustila bioskop.
Nekoliko puta u toku filma sam pitao Luku da li hoće da idemo kući. Bio je više nego jasan u odgovoru. Čak sam proveravao da se nije upiškio. Video sam da mu je par puta opala pažnja ali znate šta: mi smo odgledali film u bioskopu do kraja!
„Ledeno doba“ – bravo. Kada su se upalila svetla i ja beskonačno ponosan i srećan pogledao u Luku on je rekao sledeće: „Hoću još!“
Izvor: patakblog.com
